Jul
9
Jedan dan glavnog urednika
jul 9, 2008 | Leave a Comment
Iako bi bilo logično da naporni dani za glavnog urednika, naročito ovako male redakcije kao što je redakcija “Zrenjaninskih novina” budu oni u kojima se najintenzivnije završavaju novine, to ipak nije tako. Tih dana ima posla: mora i da se piše, i da se uređuju tekstovi i razmeštaju po stranama, da se biraju najbolje fotografije… Ali to je posao koji godinama pređe i u rutinu.
Ono što nikad ne pređe u rutinu, jer je nemoguće, jesu dani kada novine izađu. Uvek ima i zadovoljnih i nezadovoljnih čitalaca, s tim da se oni zadovoljni retko jave. Redakciji prijaju pohvale ali kod nas je najteže nekog pohvaliti i podrazumeva se da novine i treba da izgledaju na opšte zadovoljstvo.
Oni koji nisu zadovoljni mnogo su aktivniji. Tako već u četvrtak a naročito u petak počnu da zvone telefoni. Čitaoci protestvuju protiv raznih stvari: ako su i sami pomenuti a naročito u negativnom kontekstu, teško svima a glavnom uredniku (koga odmah svi traže i u ovoj redakciji i dobiju) najviše.
Prošlog petka hit tema za čitaoce je bio tekst o ženi čiji ljubavnik je po komšiliku razaslao njene erotske fotografije.
Zašto smo se odučili da tekst objavimo. I žena kojoj se desila ta velika neprijatnost je naš čitalac. I građanin. I što god da je prethodilo ovakvoj nelagodi, niko nema prava da se poigrava privatnim životom drugoga. A i, istina, bila je dobra tema. Dovoljno provokativna za ove letnje dane kada teme presuše, kad se nikom ne čitaju novine nego im se kupa, sunča i kulira.
Tekst je pokrenuo lavinu. Telefoni su se usijali. A i uši glavnog urednika. Em je vrućina em su reagovanja bila vrela. Osnovna zamerka je bila, zašto dajemo publicitet takvoj jednoj osobi i takvoj jednoj temi. Svi koji su reagovali, neverovatno ali istinito, tekst su pročitali pažljivo pa su i citirali delove. Kad su ljudi gnevni, to iskustvo govori, valja ih pustiti da kažu sve što imaju, pažljivo saslušati, a onda kad prođe prvi udar, krenuti sa objašnjenjima. Obično upali. Na kraju se i nađe zajednički jezik, ali do toga potraje.
I ne pišem ovaj tekst u cilju glorifikacije urednikovanja. Na to me je nagovorio urednik sajta i bloga, i ostale kolege jer se danima u redakciji prepričavaju zgode posle spornog teksta.
Da ne govorim da u ovom broju sledi nastavak: javio se redakciji i ljubavnik koji ima objašnjenje za svoje postupke. Šta će sad tek biti.
Glavni urednik će to saznati iz druge ruke jer ide na godišnji odmor. Uvo će da otpadne zameniku.
Jun
27
Sve naše deponije
jun 27, 2008 | Leave a Comment
Poslednjih nedelja neprijatni mirisi obavili su grad: smrdelo je danju i noći, nekad jače nekad slabije. Smrdelo je u svim delovima grada, negde jače, negde slabije. Građani su se bunili, zvali, preklinjali - džaba. Na delu se pokazalo odsustvo države na svim nivoima i odsustvo države u svim službama.
Iako je smrdeo ceo grad, taj isti grad nije formirao telo niti dežurni telefon na koji bi se slile sve važne informacije. Građani su pozivani da jave odakle stiže smrad, ali su to mogle da jave preko opštinske centrale, ako se neko javi, pa na lokal, ako se neko javi.
Inspekcije danima nisu mogle da uđu na zatvorsku ekonomiju, jer je za to bila potrebna dozvola Ministarstva za pravdu. Koja nikako da stigne.
Onda se ispostavilo da, u stvari, smrdi sa gradske deponije. Na koju je fabrika ulja odlagala uljni talog, koji baš i nije bio standardni uljni talog a i deponija nije baš spremna da deponuje tu vrstu organskog otpada. Jedini napredak je, što je taj uljni talog pre nekoliko godina, garant završavao u Begeju.
I opet se otvorilo pitanje deponije. Na nju se odlaže sve i svašta a đubre nam je sve komplikovanije i sve sofisticiranije. Savremena regionalna deponija nije ni na vidiku.
Zrenjanin je grad ( sad i zvanično, statusno) koji ima lokalni ekološki akcioni plan. Ima i ekološka društva. Ima čak i partiju zelenih koja je, istina ovog puta neuspešno, učestvovala na lokalnim izborima. Sve moguće inspekcije. Ali je smrdelo, a niko nije znao da kaže odakle i dokle.
Dok je grad obavijao smrad, glavna ulica postala je prva internet ulica u državi. Odnosno, u glavnoj ulici proradio je bežični internet, zabadava se sad može konektovati po kafićima i poslovnim prostorijama u centru. Glavna ulica već nekoliko meseci ima i video nadzor. I vikende u centru. I još štošta.
Nisam protiv. Treba hvatati i držati korak sa svetom. Ali deponija je samo par kilometara od centra. U njenoj okolini žive takođe ljudi, a poslednji slučaj je primer da možete živeti i na drugom kraju grada - smrad ne zna za granice.
Dakle, da i internet za dž ali i deponija sa koje ne smrdi. Na vlasti je, a zato je građani biraju, da utvrdi prioritete: dakle, šta je ono što koristi većini. Pa kad bude para, onda i ono što služi manjini. A para ima, samo je potrebno utvrditi redosled.. Jer, najskuplje je bez reda. Pametni narodi i njihove pametne vlasti to znaju.
Maj
15
Evropski Zrenjanin
maj 15, 2008 | Leave a Comment
Nekako se već prošlog petka moglo naslutiti kakvi će biti rezultati izbora u Zrenjaninu i to gotovo na svim nivoima. U Zrenjaninu je, naime, u petak 9. maja kao nikada dosada obeležen Dan Evrope i Dan pobede nad fašizmom.
Ko je bar malo učestovovao, makar i kao posmatrač, u bezbroj dešavanja toga dana prvo: mogao je da se ponosi ovim gradom a drugo: mogao je da omiriše rezultate.
Zrenjanin je grad u kom su, posle kratke antikomunističke ali i istovremeno antifašističke histerije, polagani venci na spomenike boraca protiv fašizma i u tome su učestvovali i vlast i opozicija i borci i skoro sve političke stranke. Tako je bilo i ovog 9. maja.
Šta reći o programu koji je odvijao na bezbroj mesta u gradu. Fantastično. Ne zna se šta je bilo lepše i bolje. Gradski duvački orkestar u defileu glavnom ulicom ili na bini.
Ili program u Gradskoj bašti. Aplaudirali su prisutni najboljima od najboljih, petoroma Zrenjanincima koji su u velikoj konkurenciji dobitnici prvih pasoša Republike Srbije. Aplaudirali Horu Muzičke škole “Josif Marinković” koji je samo dva dana ranije, kao da se neko odozgo pobrinuo za datume, postao prvak Evrope. Pa onda su na red došle devojčice iz hora KUD-a “Petefi”, sjajno, pa ansambl “Arhaik” iz Kleka, sjajno, pa hor devojaka iz KUD-a iz Elemira, sjajno. Na svim jezicima koje ne moraju svi ni da razumeju ali umeju da uživaju u lepoti, u vrednom radu, u međusobnom uvažavanju i omogućavanju dovoljno prostora za sve.
A onda koncert Diksilend benda iz Beograda: istina, vreme za nastup baš nije zgodno izabrano, nekako Zrenjaninci u to vreme hitaju s posla, ručaju pa se malo i odmaraju. Ali kakav muzički doživljaj, kakva radost na ulicama.
Pa onda smotra bajkera, pa koncert Bajage, veličanstven.
Jednom rečju: Zrenjanin je još pre izbora bio u Evropi. Ne geografski, kako trućaju neki politički akteri, na sreću po ovaj grad, od ponedeljka u ropotarnici istorije. Ne, nego kulturno, multikulturno, pametno, tolerantno…
Izbori su samo to potvrdili. I nikad više ovde “Putuj Evropo” već “Evropo, mi smo spremni, stižemo”.
Maj
7
Porodilište
maj 7, 2008 | Leave a Comment
Danas se svečano otvara novo porodilište. Iako se u njemu već više od mesec dana rađaju bebe, naravno da političari u jeku izborne kampanje neće propustiti priliku da preseku vrpcu. Neko je rekao da bi za ovu zemlju bilo najbolje kad bi izborna kampanja ( ako može bez televizijske torture) trajala stalno. O nešto bismo se i mi, obični smrtnici, ogrebali. Jer, za razliku od normalnog sveta gde se najviše radi i gradi na početku mandata, kad su nove vlasti sigurne u svoje pozicije, kod nas posle izbora i mukotrpnog sastavljanja vlasti na bilo kom nivou sledi opuštanje kao zasluženi odmor od naporne predizborne kampanje. Odmor traje dok se ne naslute novi izbori.
Porodilište u novoj bolnici jedna je od najlepših stvari koja se ovom gradu desila u poslednje vreme. Važni su pogoni i radna mesta, i asfalt u sad već uličicama i kanalizacija ali svako ko je svoje potomstvo doneo u onome što se do skora zvalo porodilištem zna o čemu je reč. Ono je bio užas i poniženje. I za XX, a kamoli XXI vek. Mnogo žena koje poznajem jedva da se seća porođaja kakav god on bio ali se sve, ali sve, sećaju odvratnih uslova u kojima su morale da provedu nekoliko dana nakon njega. Od potpunog gubitka privatnosti u sobi sa desetak paćenica, do užasnih toaleta i nemogućnosti da u tim danima koji baš nisu laki održavate minimum higijene.
Zato je danas veliki dan za ovaj grad. Lakše su se i brže žene u ovoj zajednici izborile da ih bude trećina na poslaničkim listama i u parlamentima, da budu prvi ljudi u svojim kompanijama i preduzećima, nego da dobiju normalne i humane uslove u kojima će donositi na svet budućnost svoje porodice i na kraju domovine.
Ali, što bi rekao naš prijatelj Sergej Lavrov, bolje ikad nego nikad. I u ime svih žena ovog grada i okoline: nemojte stati. Preselite što pre, nemojte čekati sledeće izbore, i ginekologiju iz onih užasnih katakombi. Vratite dostojanstvo Zrenjaninkama. Nije ni ovo dovoljno, ali onda bi neko iz vlasti ili tzv. ekspretskih krugova i poznavalaca možda i smeo nešto da prozbori o natalitetu.
Apr
23
Mrtvaja
april 23, 2008 | Leave a Comment
Kažu oni koji bolje znaju da grad koji ima reku ne treba da brine za svoju budućnost. Zrenjanin je nekada imao reku, imao je Begej i baš kako smo se odnosili prema njemu tako smo se odnosili i prema svojoj budućnosti.
Nisu urbane legende: od begejske vode sve do sedamdesetih godina prošlog veka kuvala se najlepša supa na svetu. Generacije Zrenjaninaca su naučile da plivaju na svojoj reci. Kakav bazen, kakvi bakrači. Prvo Brankovan, pa talpa kod Motela, pa plaža u Fazanskoj šumici (nema više ni te šumice)… I već od Prvog maja ( tada se otovori sezona kupanja a otvore je najhrabriji ili najluđi) pa dok ne mine leto, pola se grada raspoređivalo na uređenijim i manje uređenim plažama na Begeju.
Onda su ga pregradili jezerima, da ne smrdi u centru. Jezera je ttebalo da zamene kupališta. Onda su došle devedesete, Begej je umirao a jezera se nisu završavala. Onda smo ušli u u 21. vek. Begej je umro a jezera se nisu završila. Sad imamo Peskaru, malo dalju Tisu, bazen koji je sve skuplji i to bi bilo to.
Begej je danas bara. Trska je već na nekim delovima kroz naseljeni deo stigla do polovine reke. Oni koji bolje znaju kažu da to znači da reka slabo teče, da je njen najveći deo mulj a da iz mulja niče trska.
Rumuni su Begej koji protiče kroz njihovu državu izmuljili. I više ga ne zagađuju. A baš je bilo zgodno vaditi se na njih: kad god nešto zasmrdi stiglo je iz susedne nam države.
Šta ćemo sad: sad kad smo ga mi zagadili i umrtvili i pretvorili u baruštinu.
Pametni građani čuvaju svoju reku kao nešto najvrednije što im je dato. Pored reka prave šetališta, restorane, u njoj se kupa, peca, vesla… Sada veslaju samo najuporniji boreći se sa smradom, đubretom i trskom. Šetaju se baš zaljubljenici a ne kupa niko. Osim jednog splava, koji pluta u najlonskim kesama, nema se gde drugde sesti pored reke.
Kako smo se odnosili prema reci, prema Begeju tako smo se odnosili i prema budućnosti. Kad ćemo je, to jest reku i kad ćemo je, to jest budućnost, konačno izmuljiti.
Apr
17
Jeftini životi
april 17, 2008 | Leave a Comment
U istom danu dve smrti: prvo je posle dvonedeljne duboke kome preminuo mladi Subotičanin izboden nožem u školskom dvorištu. Nešto kasnije, nožem je u dogovorenoj tuči izboden mladi navijač Vojvodine ili Partizana, ako je to uopšte bitno. A dan ranije, takođe nožem, izboden je mladi Kragujevčanin, za čiji se život lekari i dalje bore.
Pre nekoliko nedelja u jednoj zrenjaninskoj srednjoj školi, drug je druga izbo nožem.Ta se tuča, na sreću, završila lakom povredom.
Kad potegneš nož , šta misliš? Da ćeš da raniš ili da ubiješ?
Šta nam se to desilo, kad sedamnaestogodišnjaci u džepu nose noževe. I kad ih potežu zato što ih neko popreko pogleda. Da li razmišljaju o tome, kako izgleda oduzeti nekom život. Kako je živeti sa činjenicom da si nekom oduzeo život. I sa tim, da pola svog najboljeg dela života treba da provedeš u zatvoru. Da vreme u kom će tvoji vršnjaci da završavaju neke škole, da putuju, da se zabavljaju, da osnivaju porodice, da letuju ili zimuju, ti treba da provedeš u ćeliji.
Svakog vikenda, ispred zrenjaninskih kafića neko se potuče. Razlozi su, naravno, potpuno banalni. Ima i profesionalnih učesnika: njima nije važno ni ko se tuče, ni zašto. Uključuju se samo da bi se potukli. I onda narednih dana uz vidanje junačkih rana, pričali kako je bilo dobro…
Bes, nezadovoljstvo, očaj valjaju se danas ulicama i školskim hodnicima. Svaka škola, osim nastavnika, ima svoje psihologe, pedagoge…Država je proizvela nacionalnu strategiju za mlade. Možda će ona jednom i dati neke rezultate, ali dotada, koliko će još mladih života biti izgubljeno. Zauvek.
Pametni ljudi upozoravali su da će nam se ovo dešavati. Da će 90- te prošlog veka, u vreme kada su se sadašnji osamnaestogodišnjaci rađali i pravili prve korake, ratne, inflatorne, siromašne, nasilne, izolovane, poroditi generacije očajnika
To se i dogodilo: sad ne znamo šta da radimo. Ne pomaže ni školsko obezbeđenje, ne pomaže ni video nadzor.. Jedino što može da pomogne ako ne ovim a ono generacijama koje pristižu jeste uspostavljanje vrednosnog sistema. U kom je, između ostalog, život svetinja.
Apr
10
Kad istina uđe u svaku kuću
april 10, 2008 | 2 Comments
U ponedeljak je bilo tačno 16 godina od kada je počela četvorogodišnja opsada Sarajeva. Prvih aprilskih dana, kada je u ostatku sveta pa i u Srbiji počinjalo proleće, stanovnici Sarajeva, umesto proleća, dočekali su opsadu. Sa brda iznad Sarajeva u grad su uperene cevi tenkova i topova i snajperski nišani. Počela je četvorogodišnja agonija jednog divnog multietničkog grada, koja će u istoriji ostati zapamćena kao jedna od većih svetskih sramota.
Četiri godine Sarajlije svih nacionalnosti i veroispovesti živeli su, bez struje, vode, plina, hrane… Bez nade.
O tome kako je grad i njegovi žitelji živeo i preživeo znao je i tada svako ko je hteo da zna. Na žalost, i danas je tako.
Na dan početka opsade, na prvom programu Hrvatske televizije, koja je inače i kod naših suseda javni servis, kultna emisija “Latinica” u udarnom terminu i sa probranim gostima, posvećena je ovom događaju. Skoro dva sata, uz potresne priloge sa terena, bez svađe, bez povišenog glasa, samo sa velikom gorčinom, svedočilo se o strašnoj sarajevskoj priči. Sagovornici su, kao i Sarajlije, bili različitih nacionalnosti i može biti veroispovesti.
Istovremeno na prvom programu Radio televizije Srbije, koja je takođe javni servis i kao i plemstvo, to je obavezuje, tekla je emisija “Jedna pesma, jedna želja”, uživo. Na nekom trgu u nekom gradu orilo se falširanje narodnih umetnika.
Dva javna servisa, dva stava. Iako i Hrvatska i Hrvati itekako imaju udela u bosanskoj i sarajevskoj tragediji, neko kod naših suseda dobro zna da se ne može dalje, bez suočavanja (kako se i ova reč već otrcala) sa prošlošću. Sa onim što smo mi činili drugima, ili je to neko činio sve se u nas zaklinjući.
Srbiji i Srbi i institucije ove države još nisu spremne za ovakve korake. Još se nadaju da, ako se bude ćutalo i žmurilo, da će sve nekako proći i da ćemo se svi nekim čudom naći u društvu civilizovanih naroda. Samo što to tako ne biva.
P.S. Ako se još neko pita zašto su Holanđani najtvrđi u stavu da nam nema sporazuma sa Evropskom unijom dok se na optuženičkoj klupi ne nađe Ratko Mladić. Odgovor: hoće da podele užas i sramotu Srebrenice. To što je Ratko Mladić učinio Holanđanima u slučaju Srebrenica ostala je sramotna kolektivna odgovornost i naroda i institucija od koje je Holandija pokušala da se opere. Ali ne žele da to ostane samo njihova sramota. Ima koga treba da je više.
Apr
3
Muke po bolesniku
april 3, 2008 | Leave a Comment
Priča mi neki dan jedan prijatelj, koji je to postao sticajem čudnih okolnosti. Star je, sam i bolestan. Može i obrnuto, bolestan je, sam i star. Sve varijacije su dozvoljene.
Pre nekoliko meseci lekar specijalista - neurolog, poslala ga je na oporavak u banju. Banjski lekar mu je, normalno, promenio terapiju. Odmah po povratku sa banjskog lečenja, istina iz nekoliko pokušaja, i teško, telefonom je razgovarao sa svojom doktoricom neurologom. Obavestio je o promeni terapije i o svojoj sumnji da mu baš nešto nije dobro od tog novog leka Dogovorićemo se kad dođete na kontrolu, rekla je doktorka neurolog, krajem januara i kontrolu zakazala za 29. mart.
Pa, prošla su i ta dva meseca i došao je i taj 29. mart. Ispred ordinacije brdo knjižica već od ranih jutarnjih sati. Posle četiri i po sata čekanja mom se prijatelju slošilo. - Kažite, koliko još treba da čekam, da znam mogu li da izdržim, upitao je sestru iza stakla. -To ne mogu da vam kažem, odgovorila je ona. - Pa prebrojte knjižice, rekao je on. -Čekajte, odgovorila je ona. Nije više mogao.
Sutradan je otišao kod ombudmsana. Ne može se reći da ga ombudsman nije strpljivo saslušao. Ne pišete ništa, pitao je ombudsmana. Nije tu daktilografkinja. A nije ni nadležan. Nadležniji bi bio zaštitnik pacijentovih prava.
Ono što fascinira u ovom i sličnim slučajevima je: institucije postoje, imaju i zvučna imena i od njih teško da ko ima koristi.
I bolinica je sve lepša i uređenija. I redovi su sve duži. Neko ko je ušao u tu vrtešku: lekar u ambulanti, pa lekar specijalista, pa rentgen, pa magnetna rezonanca, a za sve to svaki put kod lekara u ambulanti za upute, pa injekcije, pa vikend kad se injekcije daju u hitnoj pomoći, pa nalozi, ko ih čuva a ko nosi, pa čekanje, pa veze i vezice, pa čekanje, tvrdi da su šanse da se to obavi za jednog života - male. Nekako je sve napravljeno, da ako vam baš život nije u opasnosti, odustanete.
A prijatelj sa početka priče? Kad ga je prošao onaj prvi bes i osećaj poptune nemoći, shvatio je da na taj pregled ipak mora otići. Samo što sad ne zna kako da ga zakaže.